Poezija Artura Remboa

Dobra jutarnja misao

U četiri jutrom, ljeti, 

San ljubavni još se sanja.

 Miris noćnog svjetkovanja 

Zorom kroz šumarak leti.

 Na ogromnom se Gradilištu,

 Gdje sunce Hesperida teče, 

S rukavima zasukanim 

Komešaju drvosječe.

 U pustinji biljnoj treba 

Oplate da spreme krasne 

Gdje će raskoš gradska da se

 Smije ispod laţnog neba.

 Za radnike – podanike 

Jednog vavilonskog kralja 

– Venero, pusti ljubavnike 

Ĉija je duša puna slavlja. 

O kraljice pastira! 

Daj radniku rakiju životvornu,

 Nek mu snaga bude mirna

 Do kupanja u podnevnom moru.

**********************************************

Pesma sa najviše kule

O mladosti, dokonosti

 Što za ropstvo samo zna, 

Zbog previše tananosti 

Uništih svoj život ja. 

Ah! nek stigne onaj čas

 Što zanosom prožme nas!

 Rekao sam sebi: mani

 I nevidljiv budi ti, 

Obećanja se okani

 Svake više radosti. 

Nek ne spriječi tebi ništa 

Slavni uzmak sa bojišta.

 Toliko sam strpljiv bio

 Da me hvata zaborav.

 Strah mi se na nebo skrio, 

A bol mi je nešto sav.

 I bolesna ţeđ se stvori 

Da mi mrakom žile mori.

 I livada tako šalje, 

Prepuštena zaboravu,

 Sve bujnije i sve dalje

 Miris, korov, cvjetnu travu, 

Dok prljavi oblak muha 

Divlje zuji iz vazduha. 

Udovištva, ah! tolika

 Tako jadne duše te 

Kojoj je sve blago slika

 Naše Gospe Marije!

 Zar do Bogomajke svete 

Da molitve naše lete?

 O mladosti, dokonosti

 Što za ropstvo samo zna, 

Zbog previše tananosti 

Uništih svoj život ja!

 Ah! nek stigne onaj čas 

Što zanosom prožme nas!

Artur Rembo