Mika Antić

Nije to nikakva bajka.

Neka bezazleni zato 

zapuše svoje uši i ćute.

Zavoleli smo se, 

ponešto pseći i svetački.

Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku električnu centralu,

a ja neke bandere sasvim crvene i žute.

Ispričali smo ramenima i rukama nešto

što u prevodu na disanje znači: Ljubav.

I detinjstvo je te noći otišlo

iz njenih cipela.

Mahalo je šarenim kockama.

Knjigama punim slika,

 igračkama

 i snovima.

Otišli su konvejeri mašnica

i odleteli listići presovanog staniola.

Svet je najednom postao viši

za jednu neznatnu zvezdu, 

tamo negde nad glavama,

nad krošnjama

 i krovovima.

I samo malo dublji

za krišku naprslog bola.

                                                                   (Koncert za 1001 bubanj, Mika Antić)

Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas.
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao okovan u ova usijana rebra.
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima što imitiraju sreću.
A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.
Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.
A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.
Malo me ljubila.
Malo ubila.
Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.
I natrag:
od zida
do zida.
U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.
Voz tutnji.
Tutnji.
Točkovi tutnje.
Tutnje.

(Ekspres za sever, Mika Antić)