Puni života

Pozdrav svima! 1. Shalimar – Guerlain Shalimar je napravio Jacques Guerlain 1925.god. u Francuskoj. Jaques je bio inspirisan ljubavnom pričom Shahjahana i njegove žene Mumtaz Mahal.   Legenda kaže da je dvadesetogodišnji Princ Khurram  slučajno sreo svoju voljenu Arjumaand Banu na pijaci gdje su njeni imali dućan. Bio je opčinjen njenom ljepotom. Kad je postao imperator proglasio je za svoju ženu   Mumtaz Mahal , što znači "Jedina izabrana u dvorcu". Mumtaz i šah su bili uvijek zajedno, čak i na ratištu. Mumtaz mu je rodila 13-oro dijece, i umrla je na rođenju 14-tog djeteta u 39 godini. Ožalošćeni šah je podigao čuveni Taj Mahal u njenu čast kao simbol njihove ljubavi. Parfem je dobio naziv Shalimar po omiljenom vrtu Mumtaz, Gardens of Shalimar, što znači “vrtovi ljubavi”. 1925.god.kada je Shalimar nastao, uzorne dame su mogle samo šaputati o njemu, jer im je bilo zabranjeno da ga nose, pored pušenja cigara, igranja tanga i Shalimar je bio zabranjen. Shal...

Dečak koji je sedeo u prvoj klupi i koga su zvali Andreas Sam ili samo Andi, nije znao da plete korpe od pruća. Nije znao da plete ni korpe od slame, čak ni korpe od rogozine, kao devojčice. Nije znao da pravi ni drške za sekire, ni drške za motike; čak ni dršku za čekić nikad u svom životu nije napravio. Jednom rečju, on nije znao ništa da pravi, a ruke su mu bile bele kao u devojčice. I nije znao kud da ih dene.,jer svi su gledali u njegove ruke. Svi. A to su bile neupotrebljavane ruke, kao bele svilene rukavice koje se samo jednom nose.  -A šta znaš ti da praviš? -upita ga učiteljica. I ona je gledala u njegove ruke. Svi su gledali u njegove ruke. Za trenutak su bili prestali da pletu svoje korpe od pruća . -Ništa -reče on. – Naučićeš -reče učiteljica. – Gledaj kako drugi rade. -Da- reče on- naučiću.  Onda se zagleda u Laciku čiji su crveni prsti pleli savitlji vu vrbu kao deset pletaćih igala. Laci mu isplazi jezik i on se zacrvene do ušiju. – Imaš bele ruke –...

Pozdrav ekipa! Nastavljamo sa filmskim preporukama. :) 1. Die welle (2008), reditelj Dennis Gansel Die welle ili Talas je njemački film koji govori o istititom događaju koji se desio u Kaliforniji 1967.god. kada je profesor istorije poželio praktično da odgovori na pitanje učenika, zašto se Njemci prave da ne znaju ništa o koncentracionim logorima i masovnim genocidima u Njemačkoj i da li je takav oblik vladiavine moguć i "danas"? Pokušao je praktično da im obijasni šta je autokratija i kako funkcioniše. Eksperiment je nazvan "Treči talas". Kako postoji umjetnička sloboda stvaraoca, neki djelovi filma nijesu istiniti (kraj), ali je svakako takav obrt bio realno moguć. Odlična glumačka postava, na čelu sa mladim njemačkim glumcem Frederick Lau, koji je poznat po ulozi u maestralnom filmskom ostvarenju iz 2015.god. Victoria, takođe mladi Max Riemelt kojeg ste možda gledali u prošlogodišnjem hororu Berlin Syndrome.  Rainer Wenger : So yo...

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora. Naći će se drugi grad bolji od ovog. Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen; i srce mi je – kao leš – pokopano. Dokle će mi um ostati u ovoj tmini. Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“ Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: u istim ćeš kućama osedeti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne nadaj se – nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj. Konstantin Kavafi

BEZ  SNOVA Stare sjedokose kelnerice po kafeima u noći odustale su, i dok koračam niz pločnike svjetlosti i gledam u prozore staračkih domova vidim da toga više nema u njima. Gledam ljude po klupama u parku, i vidim po tome kako sjede i gledaju da je iščezlo. Gledam ljude koji voze i vidim po tome kako voze svoja kola da niti vole niti su voljeni, niti više mare za seks, sve je zaboravljeno kao neki stari film. Gledam ljude u robnim kućama i samoposlugama dok se kreću među rafovima kupujući stvari i vidim po tome kako im stoji odjeća, i po načinu na koji hodaju, i po izrazu njihovih lica i očiju da im nije stalo ni do čega, i da ničemu nije stalo do njih. Vidim na stotine ljudi dnevno koji su sasvim odustali. Ako odem na hipodrom ili na stadion vidim hiljade koji ne osjećaju ništa ni za koga, i niko ne osjeća za njih. Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim osim za hranom, krovom i odjećom, usredsređen...